Тестирање на ротавирус првенствено укључује откривање вирусних антигена, нуклеинских киселина или вирусних честица у фекалним узорцима. Уобичајене методе укључују детекцију колоидног златног антигена, ПЦР детекцију нуклеинске киселине и електронску микроскопију. Специфичан метод треба изабрати на основу клиничких симптома и лабораторијских услова.
Уобичајене методе детекције
Детекција колоидног златног антигена (брза детекција)
Принцип: Ова метода користи колоидно златну тест траку означену специфичним антителима за идентификацију антигена ротавируса у фецесу.
Процедура: Мала количина фекалног узорка се помеша са разблаживачем и дода у тест траку. Резултат се одређује помоћу трака у боји (позитивни резултати показују две траке) након 15-30 минута.
Предности: Брз, једноставан за руковање и ниска цена; погодан за амбуланте или примарне здравствене установе.
Ограничења: Ниска осетљивост (приближно 80-90%); могу се појавити лажни негативни резултати; неспособан да разликује подтипове вируса.

ПЦР детекција нуклеинске киселине
Принцип: Детекција се постиже амплификацијом фрагмената гена специфичних за ротавирус{0} (као што су гени ВП6 и ВП7).
Процедура: Вирусна РНК се екстрахује из фецеса, реверзно транскрибује у цДНК, а затим умножава ПЦР. Резултати се анализирају електрофорезом или флуоресцентним сондама.
Предности: Висока осетљивост (близу 100%), може разликовати подтипове вируса (нпр. Г, П), погодна за епидемиолошке студије.
Ограничења: Захтева специјализовану опрему и техничаре; висока цена; дуго време обраде (приближно 4-6 сати).
Ензимски{0}}имуносорбентни тест (ЕЛИСА)
Принцип: Користи ензим{0}}обележена антитела да се вежу за вирусне антигене, квантификујући детекцију колориметријском реакцијом.
Применљиви сценарији: Сценарији скупног прегледа узорака или истраживања.
Посматрање електронском микроскопом
Принцип: Директно посматра честице ротавируса (обично у облику -точка) у узорцима фекалија.
Ограничења: Скупа опрема, сложен рад; ретко се користи клинички.